Како стварати слободно у доба цензуре? У животима Сергеја Прокофјева и Дмитрија Шостаковича, одговор на ово питање се често мењао – а са њим и њихово стваралаштво.
Први пут под диригентским вођством Хаимеа Мартина, читамо између редова Пете симфоније Шостаковича, коју је композитор написао као одговор на оштре критике његових ранијих дела.
Разиграни Виолински концерт бр. 2 Прокофјева представља млада шведско-норвешка звезда у успону, Јохан Далене.
Када је након шеснаест година живота у иностранству Сергеј Прокофјев (1891-1953) као композитор интернационалне репутације одлучио да се врати у домовину, знао је да ће морати да промени свој стил како би био прихватљив за совјетску власт. У ту сврху смањио је употребу духовитих, саркастичних, гротескних и дисонантних елемената и окренуо се наглашеном лиризму, мелодичности и консонантнијим сазвучјима. Један од првих успелих резултата тог новог приступа компоновању био је Концерт за виолину бр. 2 у ге-молу, оп. 63. Солиста и поручилац дела био је француски виолиниста Роберт Сутанс, са којим је Прокофјев претходно био на турнеји по Шпанији, Португалу, Мароку, Тунису и Алжиру. Према сведочењу композитора, премијерно извођење Концерта у Мадриду, 1. децембра 1935. године, и публика и оркестар су испратили овацијама.
Поменути „нови“ лиризам и топлина музичког израза евидентни су од самог почетка музичког тока који почиње једноставном и упечатљивом мелодијом у деоници виолине, блиском традиционалној руској народној музици. Став је сонатни алегро, али је уобичајени драматични сукоб између прве и друге теме избачен у корист двеју лирских идеја, чија трансформација сведочи о композиторовој намери да музика буде једноставна и приступачна. Љупка мелодија у солистичком инструменту тече и кроз читав други став и завршава се почетном темом која се сада појављује у соло виолончелу, уз пратњу соло виолине. У трећем ставу, Прокофјев се у извесној мери ипак вратио свом ранијем стилу, о чему сведочи препознатљив сарказам, као и обиље дисонанци. Тема овог ронда асоцира на Шпанију, пре свега захваљујући звуку кастањета који прати сваку њену појаву.
Прича о Петој симфонији Дмитрија Шостаковича (1906-1975) почиње неколико година пре њеног настанка. Младом композитору, увелико хваљеном аутору Прве симфоније и Клавирског концерта, у Москви и тадашњем Лењинграду је 1934. са успехом изведена опера Леди Магбет Мценског округа. Међутим, громогласна критика у московској Правди под насловом Хаос уместо музике (за коју се сматра да је наручена од Стаљина лично), зауставила је пробе за извођење дуго очекиване Четврте симфоније, забранила оперу Леди Магбет Мценског округа и озбиљно довела у питање композиторову егзистенцију. Уместо гулага или егзила у Сибир, композитор је добио прилику за покајање. Као одговор на притиске настало је једно од најпознатијих дисидентских дела на свету и „оно што су желели да чују“. На концерту Лењинградске филхармоније на челу са Јевгенијем Мравинским 1937. године поводом 20 година Октобарске револуције, публика је френетичним аплаузом поздравила композитора и ново дело. Шостакович се Петом симфонијом вратио класичном формалном обрасцу и једноставнијој хармонији. Иако без програма, композитор је партитури дао кратак поднаслов – „дугачка духовна борба, крунисана победом“. Баладна форма првог става доноси смењивање наративних одсека са лирским и драмским епизодама. Други став у форми скерца наставља традицију Бетовена, али и Шубертових, Брукнерових и Малерових лендлера са неизбежном једноставношћу и наивношћу. Музички и емотивно, трећи став је круна дела у којем елегичне мелодије причају о ноћном миру. Финале у скоро варварском заносу не доноси апотеозу или свечани тријумф, већ оптимизам, мир и олакшање.
мр Асја Радоњић
